Kad sam bila klinka, 95-96, haos vreme, odmah posle rata, mama radi u školi, ne primaju plate, tata radi u fabrici, njih su isplaćivali, ali nije to bio neki luksuz. Na pijacam generalno nije moglo da se nađe južno voće, bilo ga je malo, i bilo je skupo. A ja sam toliko želela da probam ananas, videlo dete na tv-u.
I jedan dan, dolazi moja mama sa posla, i donosi ga. Meni je izgledao kao kuća tada. Toj radosti nije bilo kraja. Kada god jedem ananas, razmišljam o tome, i setim se koliko mi je malo bilo potrebno za sreću… Sad imam ceo svet pod nogama, i opet se ta sreća negde usput izgubila…
0 komentari:
Objavi komentar